На седници одржаној у Народној библиотеци „Раде Драинац” издвојене су у ужи избор три књиге:
– Славомир Гвозденовић – Дисање на псеће шкрге, Београд: Архипелаг, 2022.
– Душко Новаковић – Тацит је ретко када био опуштен (Поздрав горућој мачки и друге изјаве о несаници) – Пљевља: Народна библиотека „Стеван Самарџић”, 2022.
– Благоје Баковић – Није то моја вода, Београд: СКЗ, 2022.
ОДЛУКА ЖИРИЈА
Жири је донео једногласну одлуку да награду „Драинац” за 2023. годину добије песник Славомир Гвозденовић за књигу Дисање на псеће шкрге коју је објавио „Архипелаг” у Београду.
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
Поезија Славомира Гвозденовића настаје као симбиоза личних доживљаја и колективног искуства, као место у коме се на креативан начин сусрећу интимистички детаљи, стварни и проживљени живот, као и културно-историјске чињенице из прошлости и садашњости. Управо зато, за Гвозденовића певање представља географију „гладних речи”, сједињавање „аутобиографије са поезијом”, потрагу за личним и универзалним доживљајима света, али и препознавање обележја сопствене душе у наталоженом вековном искуству. У свему томе, живот и смрт израстају у два доминантна мотива тог песничког говора, а појављују се као један и јединствени уметнички свет, који је понекад сагледан из критичке перспективе, а понекад из перспективе дубоке емоције и интимистичке глорификације. Зато се као лирски јунаци равноправно појављују људи и простори. Најпре завичајни и универзални географски топоними, попут Белобрешке, Голупца, Лепенског Вира и Темишвара, али и Јерусалима, Париза, Лондона, Беча и других градова. Одмах за њима из наслага прошлости израњају филозофи и песници, од Аристотела и Овидија, преко Гетеа и Пушкина, до Андрића и Црњанског, Попе, Киша и Павића. Као вечити чувар „искуства из прошлости” појављује се лик упокојене песникове мајке, а сусрети са њеном успоменом, изнова обнављају пресахле изворе животне снаге и радости. Изнад свих њих, као главни лирски јунак Гвозденовићеве поезије, као темељ његове стваралачке поетике, али и суштина свеколиког опстанка песниковог народа у домовини и у расејању, појављује се српски језик, у лику раскошно одевеног „вечног младића”, чија је богата лексика, али и „родна мелодија”, извор и утока свеколиког песниковог уметничког надахнућа и спознаје света. Управо је у том укрштању критичке и интимистичке перспективе, у том непрестаном „дисању на псеће шкрге”, као и обиљу лексике, у тим звуцима „родне мелодије језика”, садржана блискост Гвозденовићевог певања и мишљења са Драинчевом лирском духовношћу и целокупним књижевним надахнућем. То су били само неки детаљи, између бројних других важних уметничких чинилаца, који су подстакли чланове жирија да овогодишњу награду „Драинац” додели српском песнику из Темишвара, Славомиру Гвозденовићу.
Жири:
Горан Максимовић (председник)
Мирослав Алексић (члан)
Драган Огњановић (члан)