Данас је Светски дан поезије.
Од 1999. године УНЕСКО је установио 21. март за Светски дан поезије. Народна библиотека „Раде Драинац“ Прокупље честита свим љубитељима поезије овај дан уз Драинчева промишљања о поезији и његову поезију.
OR
Раде Драинац
ОДБРАНА ПОЕЗИЈЕ
*
Када би законе поезије могли да научимо и од те стручности да зависи поетски
стваралачки акт, из обдареног људског срца поезија би емигрирала у универзитетске
семинаре, а талентованом човеку траг би се утро за сва времена. Сазнањем и
научношћу човек би, на тај начин, докучио и тајну уметничког стваралаштва. Међутим, емпиријски је исувише познато, да је често пута и најнаучнији теоретичар уметности неспособан да буде уметник – стваралац.
Па шта је управо то што поезији даје тако изузетан карактер и што је, у односу на
њен стваралачки акт, на један краљевски начин, одваја од осталих уметничких грана и,
донекле, од свих теорија створених на њој?…
*
Свако предомишљање у поетском стваралаштву повлачи за собом неминован
интелектуални поредак, а интелектуални поредак је у највећој опреци с поетским
стваралаштвом. Песник је аутентични крадљивац ватре . Од интензитета његових
екстаза зависи и степен његовог песништва…
*
Писати, само писати! Не калкулирајући да ли ће заголицати уши света то што
човек каже, или ће само по себи умрети одмах! Писати ради потребе исказивања, и
грејати руке на ватри истине! Писати без икакве моралне и материјалне накнаде!
Писати као што се живи…
*
Поетска реторика, то је када срце отвори све вентиле, а разум зашуми као парни
котао. У овом случају правила постају играчке једне неотклоњиве потребе.
*
Поетско визионарство, то је када човек без гњурачког звона сиђе у сопствене
дубине, у дубине ствари и људи, где су сви хоризонти бели као стакло. Сви цветови
извучени одатле постају храна као ваздух.
Они који су измислили практичне философске системе, ти још нису објаснили
философију. Тако је и са песништвом: они који су свели поезију на блебетање о
пролазним људским радњама, ти су и најдаље од праве поезије. Права поезија се
апсолутно не може замислити без изједначења са вечношћу.
*
Од чега зависи моћ речи? – Само од тога, да ли их песници ређају по неком закону
логике, или их испуњавају садржином свога бића. Саме по себи, речи представљају
празне оклопе. То се најбоље може видети код оних, који на силу бога желе да постану
песници.
X
Глад ми је бескрајна а руке вечно празне.
Ноћу низ улице градске на прстима носим месец
и тугу остављам под прозорима изгубљених жена.
Дао бих све а ништа немам.
Глад ми је бескрајна а руке вечно празне.
БАНДИТ ИЛИ ПЕСНИК
ДА ли ће ми будућност опростити за нејасне јероглифе по девичанској хартији,
За ово велико моје бандитско срце песника?
- Тхе! па и ако ме осуди… ионако све сам изгубио…
Заситим ли се поезије, убићу се! грозно умрљаних очију од свирепе јаве.
Часна реч! из крвотока једнога дана ионако пашће последња мутна кап кише,
А онда?
Верујте, тако на моме длану пише.
Макар ме и убили у пристаништима као клептомана који краде крваве кошуље океанских Зора,
Благословљена буди песмо моја благим отицањем лимфатичних жљезда!
Ужасно је небо са мојих прозора…
Или је још увек катастрофална ноћ збрисала све видике?
Ето: пуних 27 година се давим у одвратном океану поезије:
Да ли овако плаче локомотива на перону,
Киша у саксофону,
Птица у Салвадору?…
И зору ту балканску за какво добро, закључану у куферу, носим човечанству?
Кад би се бар јела моја поезија био бих најславнији кувар овога света!
Овако… завијен у комад платна, носим од станице до станице
Неисплакан бол вечитог детета.
Па слаб сам кад падају кише;
Самоубилачки се плашим самоће и себе; –
Има у мени две морбидне дуге пруге најочајније туге!
Зар не осећаш колико ме лирика разорила?
Ах! лажни принц од црвеног картона…
Устрелићу скитничко срце своје презриве пијанице као зелени балон!
*
Па ипак бих хтео да запевам криком пингвина кад месец ретушира океан;
Разоткривајући се свету, задњи прозор затварам на души.
Са једним другим Собом живим ко зна на каквом срамном острву:
Од одвратности или среће само црвено платно заставе лепрша у плавом видику!
Полако заборављам љубави и сећања на те часове горуће:
Болне моје ноћи попијених звезда у угљеној амфори мрака!
У опроштајним поздравима остаће отисци звезда на рукама
Кад пођем животу и поезији да затурим траг.
Јер ма колико био сањар кроз раскидане вечери у жалосне крпе по лукама,
Постоји, постоји! љубљени, острво Самоа и Меланезијски архипелаг!
Приближује се дан тужног навигаторског пута у облацима растрган
И ноћ последње крвне буре
А потом? источни месец као златан паук и тропски сан
Слетеће за вечност на замрљане душевне коректуре.
И ни једно слово из имена мога да се не испише
На гробу скитнице као на лику мермерне фасаде.
О срце моје! о животе! –
Реци, друже, беше ли песник или обични пират тај Драинац Раде?
Тако пронађох богати извор зла у својој души.
Мајку му! не видиш ли колико претеже мрак у мојој животној звезди?
Кад спуштах грубу упијаћу хартију на крв записујући ове редове
Поздравило ме пролеће балканско са својим необузданим цветањем.
И ево! са слатком горчином још висинама кружим,
Похлепност само амброзијских снова…
Пусти, подлаче! још једна неурастенична зора натапа моје лице
У болну гримасу еуразијских егзалтација…
*
О да бар никад нисам трговао са мислима и срцем…
Живот песника, гарав као станични перони!
Замочиш ли перо у вене, твој лирски нимбус је црвљиво умирање на друму,
Амор пацов што време проводи у вешерницама.
Кад кише лију, мили, о чему тако сниваш словенски и разнежено?
Пред прагом певају беле брезе…
Чуј! жена је блудница и воли у пролеће младо сено.
Заборави, заборави! ђермове кричуће, лозу и трем онај стари:
Упамти! све су љубави измишљене!
Сви облаци раздвојени чудно!
О хаосу вечном певају све градске антене!..
Нови Аполон је румунски џокеј,
Четири лутке од каучука имитирају заборављене маркизе
У паноптикуму градскога музеја.
О, побеђена су сва мора, даљине и ширине;
На тањиру цветају акације, урме и воће са Нове Гвинеје;
На мотоциклу у сивој пелерини пролази време!
– Кунем ти се! за све своје стихове ни осмех презрења не бих дао,
Мада знам
Да није њих да бих се давно отровао!
*
Сети се да си једнога новембра због поезије и крв пропљувао;
Помисли да си више пута до смрти волео;
Не памтиш ли да си као последњи бескућник гладовао
Ти! који си за ове нехармоничне редове цео свој живот дао!..
Стреси са очију све те огромне визије као катаракт месеца
Можда те једно небо чека које се једанпут у години облачи,
Једна жена која се само за месец свлачи,
Метеорски топла од крвне грознице!
Ма колико је мрачна степа ове поезије рођене у халуцинацијама бесаних ноћију,
Прснуће по овом лику дијамантски мехури зора
С оне стране Маршалских острва
18 степени испод екватора.
Нисам желео сву ову горчину одлепљену са коре срца,
Ни облаке те, рођени, на столу и у мастионици,
Мрље мојих болних речи!
Одоцнио сам! у рај је отишао последњи трамвај,
Гигантски паук ноћи бди над мојом сломљеном лобањом.
Да чудних мисли (реци!) које су дошле због тога што сам исувише много ракије пио.
Овамо ноћи моје! металне зоре у нервној кризи!
Признајем да сам идиот и геније био
И да су ми дани прошли накривљено као торањ у Пизи.
Зато се журим у крчму као у операциону салу.
Па нека! 15.000.000 грађана ове земље
Ако ме не упознају по поезији запамтиће ме по скандалу.
И ни бриге ме није
Што у дну срчане аорте кроз дугу јесењу ноћ
Песник са бандитом бој бије!
Пролеће, 1927.