У издању Народне библиотеке "Раде Драинац" изашла је књига "Сусрет на раскршћу" аутора Благе Димитрове и Јордана Василева, коју су превели са бугарског језика Мила Васов и Радојица Лазић.

Ради се о документарној новели, познанству бугарске песникиње Јелисавете Багрјане и Рада Драинца.

Драинац као новинар давне 1930. године, авионом стиже у Софију и истиче својим колегама у Бугарској да Балкан мора да има своју личну естетику базирану на својој култури и баш у том периоду, почење његово познанство са бугарском песникињом Јелисаветом Багрјаном.

Одломак из књиге:

Једне вечери професор Динеков испричао нам је готово невероватну причу за овај наш антиромантични век:

Десило се у децембру 1955. године. Било је то једно од периодичних разведравања односа између два суседа – Југославије и Бугарске. Разменили смо делегације писаца. Код нас су дошли Душан Костић и Мирко Божић, а истовремено тамо смо били Емил Манов и ја. Прве ласте зближавања после дуге зиме непријатељстава и узајамних напада. Дочекали су нас веома срдачно. Југословенски писци искрено су се радовали побратимству између браће...

3,2,1..., докуменатрни филмови о библиотекарству

Уводна реч: Драган Барјактаревић, директор Библиотеке
Учествовали: Лазар Бараћ, протојереј и Мирослава Јоцић, археолог

95 година позоришног живота у Прокупљу

Аутор Зоран Цветковић

Народни музеј Топлице, јул 2014.

Понедељак, 14. јул 2014. у 19 часова

Изложба „Достојанствене сенке“, уприличена у част прославе Светог Прокопија, заштитника града Прокупља, само је малени део богатог сведочења о благовању богиње Талије у овој, најпре „спутној и забаченој паланци“, затим у граду „у којем ће многи желети да живе“, у вароши коју често и радо напуштамо, тежећи бољем и садржајнијем животу и којој се, пре или касније, коначно вратимо.

Кадгод загребемо по колективном сећању, увек нас спопадну слике, мириси, туге и опомене сопствене прошлости, а куд ћете романтичније, нежније и памтљивије успомене наћи до у театру? На позорници и црној рупи која је гледа, том бескрају на десет квадрата (Љубомир Симовић, намерно наведен извор), опстаје и неизбрисиво траје један паралелни живот који нас се  итекако тиче, били ми део те паучинасте творевине или је се гнушали.

Неколико стотина премијера, незабележени број реприза, награде, узлет  до небеских висина, падови у дантеовске дубине, од 1919. године и „Ђида“ у кафани „Рапоња“ до дана данашњег, све то чини прокупачки позоришни живот.Како у званичној институцији, најпре Народном, па Окружном, затим Аматерском позоришту, касније Дому културе, тако и у ванинституцијалним оквирима: школе, села, обданишта, ромска удружења, неформалне групе, свуда је слика иста: непрекидна и непоколебљива стваралачка страст која се, ваљда, увећава са мишљу да је све пролазно, да све одлази у (в)етар.

Ова изложба само је прескромни покушај да се свим достојанственим сенкама, блаженопочивших и ходајућих позориштника прокупачких, бивших а и следујушчих, одужимо и  -  дубоко поклонимо!