Маргиналије маргиналца
Милован Данојлић

ДРАИНЧЕВ ПРИМЕР

Са Драинчевим стиховима сам се срео у обострано погодном тренутку: средином педесетих био сам побегао од куће, да бих на првим корацима чуо за великог међуратног бескућника. Јавио ми се, тако, као охрабрујући сапутник и сапатник. Његове се збирке (као и књиге Црњанског, Растка Петровића, Настасијевића, Драгише Васића, Дучића и прочих) нису могле наћи у књижарама, јер су, у хаосу револуционарног преврата, пале у привремени заборав. У књижарама их није било, у јавности се нису помињале. На та су ме имена моји кафански познаници по правилу љубитељи књижевности, упозорили са завереничком тајанственошћу; веза са традицијом се успостављала готово шапатом. Са нагоном птице-селице открио сам Народну библиотеку, смештену на самом крају Кнез-Михаилове, и у њој, након немачког бомбардовања, чудом спасени фонд међуратне књижевности. Онде, у свечаној тишини приземне читаонице, моје бекство од куће је добијало виши смисао и умирујућу оправданост. Добегао сам у престоницу да бих завршио више разреде гимназије (реалка у Љигу је била непотпуна), и да бих читао чудесне, драгоцене књиге, какве се нигде другде нису могле наћи.

Као водич кроз пакао живота и рај поезије, Драинац је на младог човека деловао првенствено примером осуђеног на сродну судбину. Сељачко дете запућено у велики свет, да се обре на ничијој земљи: родни корен се не да до краја ишчупати, нити се може на туђем тлу лако уземљити. Из тог, несмештеног положаја, из тескобне самоће, одјекнуо је глас побуне, са жестином која ослобађа. Жеља за даљинама се морала утажити низом имагинарних путовања. Вербална пустоловина га је, после искрцавања на Јаву, одвела на Чадско језеро, Азорска острва, у Конго, на Камчатку, у Аустралију, Амстердам, Транссибирију, Картагину, Патагонију, Египат, Тахити, на острво Самоа, у Меланезију, Салвадор, на Аљаску и Урал, Дарданеле, у Бесарабију, Ломбардију, Рио де Жанеиро, на Маршалска острва, у Океанију...
Што се мене тиче, ја сам уистину посетио неке од тачака Драинчеве географије, а његовом списку бих могао придодати педесетак градова и земаља. У некима сам проборавио недељу, у другима месец дана, а сећања на те боравке се врло мало разликују од Драинчевих измишљених посета. Сва су наша путовања имагинарна. Таква су док трају, а у сећању их је, већ, тешко разликовати од снова. Предели кроз које сам прошао, возом, аутобусима, бродовима, авионима, често и пешице, данас ми се чине далеки и невероватни, изгубљени у Драинчевом вербалном ономастичком обиљу. Свестан неважности и разменљивости визуелних чињеница, у „Брисаном простору", доследно сам избегавао помињање локалитета, крајева и вароши.