ДИГИТАЛНА ЗБИРКА

Библиотекарско друштво

Матичне библиотеке

Vinaora Nivo SliderVinaora Nivo Slider

Како смо почињали

ДРАГАН БОРИСАВЉЕВИЋ, аутор 

18400 ПРОКУПЉЕ

Бошка Југовића 21

ТЕЛЕФОНИ:027 326 200 и 064/30 45 241

E-MAIL: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

 

Педесетих година прошлога века прокупачка гимназија имала је богат рад своје литерарне секције. Биле су се стекле околности да је неколико генерација имало ђаке који су били изнад просека и своје и градске средине, бар што се књижевности тиче. Од оних нешто старијих и данас би требало да се памте имена Миодрага Шијаковића и Миливоја Марковића, касније запажених књижевних критичара.

          У генерацијама испред моје истицали су се Драгутин Огњановић, Раде Војводић, Огњен Лакићевић, Петар Милосављевић, Иван Ивановић, Саша Чернов...Сви су они после постали значајни књижевни ствараоци и призната имена у књижевном животу Србије.

          У мојим гимназијским данима почињали су да пишу и објављују у „Топличким новинама“, које су тада имале подлистак за младе, Воја Красић, Љубинко Милосављевић, нешто млађи Благоје Глозић и ја. Онда смо се Воја Благоје и ја нашли следећих година на Вишој педагошкој школи у Нишу и одмах укључили у тамошњи књижевни живот.

          Прошло је неколико година, кад смо се поново окупили у Прокупљу. Сви смо били наставници у основним школама. Воја у селу Липе код Смедерева, Благоје у Малој Плани, а ја у Великој Плани. Ускоро је у Куршумлију дошао Иван Ивановић, а у Малу Плану Саша Чернов. Миливоје Марковић је већ био професор у Техничкој школи.

          Године 1963. мене су довели у новоосновану основну школу која се тада звала Трећа, а сада је то „9. октобар“. Следеће године дошао је у школу „Татко“ Воја Красић. Он, Миливоје и ја почели смо да оживљавамо КД „Драинац“. Придружио нам се и Благоје, којег смо ускоро успели да доведемо у ондашњи ССРН за референта, како бисмо имали човека који може да води све административне послове Друштва. Тако смо се одлучили да покренемо и часопис „Ток“ 1966. године, да потом обновимо и „Топличке новине“...

          Те шездесете године све су биле у знаку Драинца. Објављен је његов дневник „Црни дани“, Стеван Раичковић сачинио је избор из Ракине поезије са занимљивим предговором, а група младих песника тога доба откривала је Драинчеву поезију као нешто сасвим ново, широкога размаха, искрено и без вештачких слагања речи у стихове које су тада упражњавали модернисти, наследници предратнога надреализма.

          Хтели смо и ми да нешто учинимо за нашега Раку Драинца. Неко нам је доставио фотографију његове родне куће са које се види да је северни зид пао. Воја и ја одлучимо да купимо ту кућу и да је обновимо. Млади водник Миленко Попадић, заљубљеник у књигу, возио нас је својим „фићом“ до изнад Блаца. Био крај зиме и почетак пролећа. Свуда блато. Кренули смо даље пешице. У Трбуњу смо нашли једног Драинчевог братанца у чијем је дворишту била песникова родна кућа. Кад је чуо шта хоћемо, он нам је рекао: „Ови из општине ми бране да срушим кућу. Ја морам, јер је пропала, а налази ми се усред дворишта. Али, кад сте ви, који му нисте никакав род, то одлучили, ја сам спреман да се договоримо. Онамо поред пута имам ја велику њиву, одвојићу колико треба, а ви да ми помогнете да ову кућу пренесемо.“

          Са одушевљењем смо то прихватли и обећали: чим почне летњи распуст ми ћемо доћи са неколико младих чланова Друштва и тај посао обавити. Кад смо у мају дошли да посетимо Драинчеву родну кућу, већ је била направљена нова на оном месту где смо ми планирали. „Чули они у општини шта ви намеравате, па пожурили да ураде пре вас, да се не брукају“ – рече нам Драинчев братанац. Витомир Јовановић, други Драинчев братанац и данас брине о тој кући.

          Е, желели смо ми да се о Раду Драинцу још шта чује из његовог завичаја. Тада су у Србији постојали књижевни сусрети „Дисово пролеће“ у Чачку.

          Решимо ми да и Драинац има своје сусрете и назовемо их „Мајски сусрети песника“. Прве смо одржали на Хисару. Огњен Лакићевић, Драгутин Огњановић и Раде Војводић, захваљујући својим познанствима, довели су неколико писаца па чак и екипу Трећег програма Радио Београда која је цео ток расправе на трибини снимала и касније емитовала. А говорило се о провинцији и култури. Песнички део био је прави шок за оно време: певало се без длака на језику, а млади Вито Марковић попео се на сто и рецитовао своју култну љубавну песму „Курјачица“. Месецима се после о томе причало по граду. Свакако, наравно.

          Ипак, Сусрете смо и следеће године наставили. Али сада у Драинчевом родном крају. Блачани су нам то сами понудили, и то лично председник општине Милан Јоксимовић, што нас је изненадило. Поред песника из Београда овамо је дошао и Првослав Ралић, један од руководилаца омладине Србије. На камиону које нам је, мислим, уступило ГП „Бериље“, возили смо се до Блаца, све певајући и држећи се једни за друге да не паднемо. Дочекао нас је лично председник општине и повео на ливаду поред језера у селу Попова. Убрзо су са свих страна почеле да пристижу сељанке са корпама. Прострле су конопљане пешкире, зване канавци, по трави и поређале многа и разна јела и пића. Може се замислити како се ту веселило и како се рецитовало.

          Онда смо увели и награду „Драинац“ за најбољу песму на Сусретима. Међу првима је она додељена Браниславу Петровићу, песнику који је и по боемији и по стиховима сав изашао из Драинца, како је сам говорио и за себе и за своју генерацију. Награда му је уручена на Хисару код споменика Драинцу, који смо у међувремену подигли, о чему ћу касније да кажем неколико речи. После уручења, дошли смо у хотел „Хамеум“. Чим је ушао Брана је позвао шефа сале, предао му коверат са новцем и рекао: „Пиће за све док има пара. Оне ионако нису моје“. Терали смо до поноћи, а онда су угасили светла и истерали нас из сале. Изашли смо испред, а онада је Петровић рекао: „Одавде до Скопља мора да је бар једна кафана отворена. Идемо!“ Једва смо га убедили да иде на спавање. Био је истински боем, као и Рака.

          Догађале су се, затим, и неке необичне околности, па смо морали две-три године и да прекинемо Сусрете. Једноствно, више се није могло ништа без пара, као до тада. Онда се догодило и то да мене делегирају у републички СИЗ за културу. Тамо се делиле паре за све, само не за нас у провинцији. Изнервирао сам се и бучно протестовао кад сам чуо да ми плаћамо гостовање нашег Народног позоришта и ансамбла „Коло“ на Дубровачким љетњим играма, а Хрватска ништа – само убира приход од улазница. А ми у Топлици, рекао сам, Драинчеве сусрете одржавамо без динара, само на добру вољу писаца да дођу о свом трошку. Ништа није помогло, одоше паре.

          На излазу, секретар СИЗ-а ме заустави и замоли да свратим код њега на кафу. Кад сам, ипак, пристао, он ми објасни: „Тако паре никад нећете да добијете. Треба, у време кад ми планирамо за следећу годину, да дођете код нас. Тада, што се договоримо, улази у програм и више га нико не избаци. Сад ћемо да вам дамо нешто мало из резерве да покријете основне трошкове.“ Тако су „Драинчеви сусрети“ ушли у програм културних догађаја у Србији.

          За једне од првих Сусрета, мислим да су били четврти, занели смо се незамисливом идејом за то доба: да подигнемо споменик Раду Драинцу! Само што је био дошао са факултета Драган Дробњак, ми му као младом вајару предложимо ову идеју и дамо му Драинчев портрет који нам је на претходним Сусретима поклонио његов савременик сликар Михајло Петров. Дробњак је то прихватио и убрзо у глини извајао Драинчеву бисту. Требало је сада и да се одлије у бронзи. Мени је пало у део да идем и молим директора Фабрике обојених метала. Био је то Милојица Прелић, учесник у рату, логораш...Кад је чуо шта тражим, одмах је скочио: каква биста за тамо неког боемчину, не заслужује он толико бронзе, казивао је. Дуго сам га убеђивао и причао како данас цела Србија поштује Драинчево дело, па се позвао и на Владу Стојановића, његовог земљака а истакнутог партијског руководиоца. И успело је. Воја је познавао једног каменоресца који је урадио постамент. Без пара, наравно.

          Бисту је открио Радош Новаковић, професор Новосадског универзитета, а Драинчеве стихове говорио сам ја и моја ученица Љиљана Драгутиновић, сада наша велика глумица.

          На Драинчевим сусретима сусретали смо се са многим значајним именима наше културе. Био је овде Синиша Пауновић, новинар „Политике“ који је бринуо о Драинчевом гробу, па Густав Креклец, његов садруг из Скадарлије као и Десимир Благојевић, па Десанка Максимовић која је памтила његове предратне стихове, затим Танасије Младеновић, Мира Алечковић, Весна Парун, Стеван Раичковић... Крклец нам је дао две песме писане руком Рада Драинца и један часопис на немачком језику где је на слици Драинац са познатим европским писцима. Све смо то дали Блачанима који су тада основали и песникову Спомен-собу. Где је то сада не бих знао. Али, запамтио сам исповест Весне Парун, која је у време маспока негде јавно рекла да воли Србе и због тога била нападнута. Ми смо је позвали на Сусрете и она је радо дошла. Тада је испричала да је своју љубав према Србима заснивала на уверењу да у Европи, која је, како рече, „већ два стољећа морално мртва, - још само код Срба реч нешто значи. А у књигама о пропасти једне кинеске династије стоји: Прво су почеле да умиру речи“, казивала је Весна Парун.

          И многи млађи песници овде су стекли своја права песничка имена: почев од Радомира Андрића до најмлађег Миљурка Вукадиновића.

          Ето, ова доста несређена сећања, хтео бих да помогну настојању да Драинчеви сусрети трају и у бескрајној будућности. Не жалим, због те помисли, све време и напоре које сам им посветио да настану и да се одрже до ових дана.

 

У Прокупљу, 6. августа 2014. године

 

Ко је на мрежи: 19 гостију и нема пријављених чланова

ЕЛЕКТРОНСКИ КАТАЛОГ

EUTEKA

Шта да читам

Новости у БДС

2084786
Today
Yesterday
This Week
Last Week
This Month
Last Month
All days
1875
1683
20176
2058351
27602
48864
2084786

IP: 3.221.159.255
2021-01-16 20:55:03

Видео материјал