Добитник награде Драинац

Добитник награде "Драинац" за 2013. годину

 

господин Миљурко Вукадиновић

 

САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА 
ЗА НАГРАДУ „ДРАИНАЦ“
 
Жири за награду „Драинац“ која се додељује за поезију на српском језичком подручју разматрао је, према пропозицијама Правилника за награду, прва издања књига песама које су објављене  2012.  године и на основу обављених консултација сачинио ужи избор песника за „Драинчеву награду“. Издвојене су књиге „Ви нисте од овога света“ Ђорђа Николића, „Шкр/Гут“ Миљурка Вукадиновића, „Насеље белих кућа“ Ђорђа Сибиновића, „Златне олупине“ Ђорђа Сладоја, „Шифрарник“ Милоша Јанковића, „Звездослеп“ Милоја Дончића, „Багаж за баташа“ Николе Цинцар Попоског и „Оближњи богови“ Гојка Божовића.
У складу са одредницама датим у Правилнику о додељивању награде „Драинац“  (чланови 5, 6 и 8) жири је већином гласова одлучио да награда припадне песнику МИЉУРКУ ВУКАДИНОВИЋУ  из Београда, пореклом из Топлице.
 
Жири је у смислу одавања овог признања обједињено посматрао Вукадиновићеве књиге које су настале и објављене после песниковог повратка из Румуније, где је службовао на Универзитету у Букурешту као лектор за српски језик. Реч је о књигама ЕП О ШЉИВАМЕШУ (2007), КОЛАЧЕВИНА /двојезично на српском и македонском језику/ (2011) и ШКР/ГУТ (спев о летењу и паду) (2012) као поетској трилогији, којом песник дописује богату литерарну библиографију и наставља стваралачку фазу изван литерарних конвенција.
Вукадиновићева поезија, поред изричите индивидуалности, емитује експресију Драинчевог духа и лирску енергију која је комплементарна главним премисама Драинчеве поезије: карактеришу је авангардна поетика, комплексна композиција стиха, модерни сензибилитет, изражајност и инвентивност у организацији песме као и оригиналност песничке метафоре и слике.
Извесно је да је М. Вукадиновић константно у самом језгру српске модерне поезије, усвојио је своје поетско писмо, обележио сопствене лирске линије и антиципирао својеврсну лексику и песничку синтаксу. Нема у српској поезији таквог кодеријанца као што је Вукадиновић када се има у виду однос према језику: творење језика, коришћење богатог језичког материјала и стварање максимално широког вокабулара. Код овог песника издвајају се хумор и иронија као стилистички поступак који је у самом језгру песама. Тај поступак омогућава ефектне продуховљене поенте и лирске представе, песников иронијски и раблеовски дух оживотворује и оплемењује карневализацију свеопштег постојања.
 
                                       Чланови жирија:
 
                           проф. др Горан Максимовић, председник
 
                           Андреј Јелић Мариоков, члан
 
                           Драган Барјактаревић, члан   

 

 

 

Награду  је уручио председник СО Прокупље и Савета Драинчевих књижевних сусрета Радослав Михајловић

 

 

 


 

 
 
Беседа добитника награде „Драинац“ Миљурка Вукадиновића
 
ДРАИНАЦ - САД („СМОТРА АКТУЕЛНИХ ДОГАЂАЈА”) ИЛИ
КАКО СТОЈИМО СА ДРАИНЦЕМ
 
Песник Раде Драинац је у листу „Сад“ још 1936. године имао потребу да прави „смотру актуелних догађаја“ као што ћу ја, један из дуге поворке песника овенчаних наградом која носи књижевно препознатљиво и особено име овог аутора, настојати прилику да нешто кажем искористим на један нешто неочекиванији и неконвенцијалнији начин. Наиме, изостаће посве одомаћена навика да се аутори најбоље песничке књиге представе као осредње обавештени о писцу чије има награда проноси, служећи се коктелом цитата и прежваканих судова. Разумљиво је и то: срели су се готово случајно (књига-комедијант је крива!) и нема дубљих додира. Кад нема дубљих додира нема ни правих књижевних трагова...ни продуженог и продубљеног односа према песнику...
А за мене је Драинац више од књижевности јер је мој однос према овом песнику дубоко личан а уз то сматрам га једном од најзначајних парадигми наше међуратне и авангардне књижевности. Случај комедијант је хтео да имамо заједнички завичај. Од Блаца на једну страну он - приближно 7 км до Трбуња, на другу страну пак ја - око седам километара до Сварча. Однос према поезији (и књижевности уопште!) сличан, однос према завичају нам је љубавно-изгнанички (како то већ са песницима у завичају бива!), сродан нам је и однос према авангарди итд. да не набрајам... Морам рећи овога пута да је само из Сварча Топлици и нашој књижевности подарено десетак писаца, међу којима језикобранитељ и редак и страстан истраживач проф. др Петар Милосављевић (и његов брат Љубинко такође није без књижевног порива!), драмски писац и приповедач Новица Савић (и син му Војислав има драмских резултата!)... Тренутак је да се зауставим, уз признање да сам о „страшном песнику Драинцу из нашега краја“ сазнао баш у Сварчу од млађег стрица Јордана пре но сам савладао сва слова. Дакле, Драинац је за мене био нешто  још пре граматике и књижевности ..! 
Сада када имам - рачунајући и преводе - више књига но година (а већ сам закорачио у шездесету!), кад сам добио више од двадесет награда за поезију, кратку причу и превођење, Драинац ме обавезује да извршим кратку „смотру актуелних догађаја“ не би ли се јасније видело како стојимо са Дринцем погледамо ли његове поседе.
 
(1) године и пратеће појаве: сто тринаест година од рођења и 70 од смрти, педесет и осам година од оснивања Књижевног друштва „Раде Драинац“ и 47 година од песничког окупљања (југословенског, једне године међународног, а сада само српског) - „Драинчеви сусрети“... 47 добитника награде „Драинац", већ шеста година награде топличком аутору који живи у Топлици коју дародавац и земљак са уметничким склоностима Ратомир Тимотијевић Тим потпомаже и устаљује... Мора се учинити све да писац још једаред не заради „без улице и броја“ и „није било сродника на сахрани“ како је у београдским регистрима забележено 1943. и да не подлегне под данашњом општом небригом. Па само међу добитницима од 47 аутора има подоста још живих, академика и угледних...плус толико других и добронамерних...
 
(2) кућишта: спомен кућа у родном Трбуњу посебна је прича а почесто и туђа брига (близак сродник Витомир ми се жалио да нема струју... па кућа прима госте само кад је ведро и видљиво..), библиотека у Прокупљу са огранцима широм Толице чини оно што може и преко тога... Како је у Блацу писац већ добио у строгом центру ћевабџиницу „Драинац“ треба да се упитамо да није можда у Београду заслужио да има бар једну сојеницу - кућу која хода - бисту на Калимегдану - да се дружи са песницима уз које му је место... већ од ове године, можда и  један барељеф у Удружењу књижевника Србије да би правио друштво од недавно присутном и много млађем боемском сабрату Миљковићу...
(3) необорив књижевни споменик (овде и сад) - Богу хвала, постарао се
неуморни Гојко Тешић и подигао га је стручно сабравши и приредивши га на
преко 3500 објављених страница сваковрсних текстова (стихови, програмски
текстови, приповетке, полемике, критички написи, есеји, дневник, драма, преводи
и друго) и показао сву значајност и величину Дринчеве појаве и његову данашњу
актуелност.
(4) ходајућа величина: знамо стиче се превођењем... По том питању Драинац стоји
незаслужено скромно. За живота: у часописима само и то на немачком,
македонском и мађарском по два пута. Колико ми је познато - у посебним
издањима: на чешком („На прстима носим месец“) 1967. и на румунском
2005. године („Бомба на скверу“) - избор који сам превео и приредио, са
предговором угледног песника и преводиоца Костантина Абалуце, са којим сам на
„Драинчеве сусрете“ дошао са књигом и жељом да Сусрети постану међународни.
Бар балкански - за шта има много основа - ако ништа друго...
...Наравно да ћу учинити све (сада ме на то вишеструко обавезује и ово високо и - што не рећи - лепо и часно песничко одличје!) да се избори из Драинчеве поезије појаве на бугарском, македонском, пољском... Тим пре што и сам карактер Драинчевог песничког послања не пристаје на локалности и границе... Срамотно је да овог писца нема на језицима свих земаља које је пропутовао - пре свега, на италијанском, француском, бугарском (са кога је и сам преводио!), па и на албанском јер је као голобрадо момче прошао албанску голготу и ту - од муке - пропевао...
Ову личну исказницу изговорио сам у своје име и у име неумрлих песника из Драинчеве поворке, у првом реду Бране Петровића и Слободана Стојадиновића Чудеа...
 
Прокупље, 21. маја 2013.                                                                                                            Миљурко Вукадиновић